Memorija Palimpsesta

Unizite prvo umetnost ako hoćete
čovečanstvo da unizite i delima
neznanja ispunite svako mesto.

Viljem Blejk

Ništa nije tako podesno za najrazličitije oblike manipulacije kao medij likovne umetnosti danas! Ogromna količina neiscrpne konfuzije i anarhije u savremenoj umetnosti na globalnom planu preti da pređe u potpunu bestijalnost. Odvratne ofarbane krpe koje sve češće vise po zidovima galerija, ta kancerogena pošast, sami po sebi najbolje govore o duhovnoj praznini onih koji takva dela stvaraju i izlažu. Naprosto, umetnošću danas upravlja svemoć tržišnih manipulacija i banalizacije. Živimo u dobu pretplaćenom na velike obmane, u vremenu „gubitka aure magične autentičnosti originala“ (kako bi to rekao Valter Benjamin), u vremenu koje drobi personalnost i individualnost za razliku od klasičnih društava koja su čoveka stavljala u prvi plan; u dobu neviđene proliferacije inflatornih i degenerativnih procesa u likovnoj umetnosti kada se praznina likovnih nus-produkata legalizuje kao vrednost. Iz godine u godinu umetnost postaje sve tehniziranija, sterilnija, metalnija i hladnija. Živimo u lavirintu zagađenosti, privida i obmane. Ideologija ironije, cinizma i praznine nužno je dovela do entropije smisla. U somnambulnom sfumatu jednog doba koje se urušava u sebe gube se obrisi stvari i pojava i više se ne zna ko je ko i šta je šta.

Gotovo u svim domenima ljudskog života dvadeseti vek pokazao se kao vek destrukcije. Naročito snažno i morbidno destrukcija je obeležila likovnu umetnost, koja se velikim delom samodefinisala kao đubrište i otpadak ljudskog duha. Na meniju su ambijentali, post-konceptualne instalacije, printovi, elektronski multipli, video-radovi, akcije, provokacije, iznenađenja, hepeninzi, performansi, nepredvidljiva ponašanja umetnika kojima se, bajagi, progovara o svim relevantnim pitanjima današnjice i kojima se održava iluzija o normalnosti likovne scene. U tom vrzinom kolu igra množina današnjih umetnika i kritičara čije delovanje pokazuje čudovišne znake degeneracije.

Ali, da se razumemo, ja se ovde ne držim nepodnošljivo konzervativnih pogleda i vrednosti, niti zagovaram vraćanje zdravom, klasičnom slikarstvu kakvo je nekad bilo. I nije problem u tome što se danas radi na konceptualnim osnovama,  jer u osnovi svake istinske umetnosti, pa i figurativne stoji koncept. Od koncepta se, hteli mi to ili ne, ne može pobeći. Problem je u forsiranju drljotina i mazarija, te degenerisane, anahronične konceptualne umetnosti i pogubnom delovanju takve umetnosti na naraštaje mladih, nadolazećih umetnika. Taj, ne mali problem, pravilno je detektovao Ivan Massow: „Dospeli smo u situaciju u kojoj nova generacija studenata umetnosti odlazi na koledž sa idejom da će postati bogati i poznati, nalik svojim idolima poput Dejmijena Hersta, da bi se ponašali kao rok zvezde, umesto da za aspiraciju imaju postizanje umetničkih vrlina preko opipljivih medijuma“.

Predrag Milošević obnavlja klasičnu uljanu sliku kao autonoman estetski predmet. On samim tim obnavlja tajanstvenu moć figurativne slike, čuvajući svetlost spiritualnog. Hrišćanski svet je ljudsku figuru, podsetimo se, primio (posredstvom Vizantije i romanskog sveta) od antičke civilizacije. Evropska umetnost upravo počinje tom apoteozom ljudskoj figuri kao slici čoveka i slici Boga. Tek, za Predraga Miloševića ljudska figura je magnet, središte umetničke gravitacije. A zatim, on otvara kompleksno pitanje konzervativizma i tradicije danas. Poznato je da je čitava evropska kultura zasnovana na takozvanom konzervativnom načelu, na organskoj vezi sa antičkim predanjem. Ali, valja nam razlikovati učmali, okoštali, mumificirani, anahroni konzervativizam, danas toliko prisutan u, naročito, figurativnoj praksi (mislim na čitavu jednu smešno karnevalsku kohortu firmopisaca, „znalaca“ bajagi upućenih u tajnu i na njihovu vašarsku likovnu robu), i zdravi, vitalni, stvaralački i emancipatorski konzervativizam čija je osnova religijska i sakralna. Na prvi pogled ovakva figuracija koju zagovara Predrag Milošević može ignorantskom oku izgledati istorijski preživela i prevaziđena. No, na drugi pogled otkrivamo „umetnost slobodne mašte“, da upotrebim izraz Herberta Rida, koja poseduje upućenost na smisao jednog višeg reda, slikarstvo koje ima duboki simbolični podtekst. To slikarstvo pokreće žudnja za transcedentnim, za nečim drugačijim od ovog sveta. U ovom slikarstvu pronalazimo upravo taj zdravi, emancipatorski konzervativizam, jer on tradiciju razume na onaj način na koji ju je razumeo i veliki, verodostojni čuvar i branilac evropske tradicije – Ezra Paund – dakle kao lepotu koju čuvamo, a ne kao lanac za okivanje. On od tradicije uzima dematerijalizovanu i totemski očišćenu kost, unoseći u nju duboko lični dah, ono što Grci zovu pneuma. Tradicija je za njega ono što poučavaju istočni i zapadni ezoterici – mesto odakle novo sija oplemenjenom snagom. Sveti Vikentije kaže: „Poučavaj iste one stvari koje su tebe naučile. Govori na nov način ali nemoj da govoriš novotarije.“ Predrag Milošević upravo tako i čini.

Dragan Jovanović Danilov

Затворено за коментаре.