Samostalna izložba „PURPUR I TIRKIZ“,Kuća Kralja Petra I, Beograd 2016.
Сликарство Предрага Милошевића из циклуса „Пурпур и тиркиз“, својеврсна је интимистичка уметност фигуративног усмерења, снажно ослоњена на вештине и начин промишљања старих мајстора и традиционалне вредности фламанског, шпанског и венецијанског ликовног исказа. Компилацијом суптилног цртежа („цртеж је мисао“), са пажљиво бираним колоритом („боја се догађа“,она је „емотивни поступак“), и реалистичке ликовне обраде, са представљањем и приповедањем, уметник „скида прашину“ са западноевропске културно-историјске традиције седамнаестог века, открива лепоту којом „улази у слику“, градећи, притом, „нову осећајност и естетику“ утемељену на лепоти класичног идеала, „бегу од стварности“, као „својеврсном протесту“ и сликарском чину, као тајновитом ритуалу и „бескрајној потрази“.
Људска фигура је центар и темељ ове уметности. Предмети ствараочеве објективизације су ликови усамљених жена и портрети мушкараца, по узору на свет седамнаестог века. Код оба полаприметна је доминатна интелектуална димензија и јасно видљиве одлике припадности одређеном друштвеном слоју. Њихови изгледи пристајупредставницима неког заборављеног аристократског слоја, издвојеном племству, људима вишега реда, но, та посебност је доследније оличена у духовној страни њихових личности, него у самом материјалном статусу, који им, такође, приличи.
Жене су благе, невине и чисте. Мушкарци уздржани, дискретни и ненаметљиви. Међу мушкарцима се, најчешће у другом плану слике, препознају сликари и песници седамнаестог века,голобради дечаци, али и витезови заогрнути плаштевима и окружени предметима и антиквитетима који су, у она времена, красили одаје богатих буржоаских домова.
Усамљене даме, бледог лика и свечаних одора, испуњавају једноставан, уредан и свечарски ентеријеркућа. Има у тим одајама нечега од сакралности храма, чемудоприносидискретна вермеровска атмосфера. Музицирају на виоли д амор, пребирају по лутњи, превлаче прстима по струнама харфе или лире, или по типкама чембала.Понашају се као да су напустиле космички поредак и обреле се у неком другом свету, испод „свода тајни“, у непролазном свету, у којем нема протицања времена, нити материјалног пропадања, где влада Божје време, бесконачност – вечност!
Ове даме красе мекопутност, префињеност и суптилност. Лица им одишу тајанственошћу, зраче непознатим и одишу необјашњивим, па и мистичним. Танане су, скрушене, крхке, осећајне, сентименталне и душевне. Младе су, неке су се, тек задевојчиле. Оне очекују неке вести, мисле на некога, ишчекују, верују и надају се. У тишини, која отвара пролаз за враћање времена, оне врше „велики обред“, верујући да у душу, у којој влада тишина – долази божанство са обавестима божанске вредности.
Каква би могла бити њихова музика?
Милозвучна, чудесна и божанствена. Музика са космичких извора, непојавног звука. Рађање таквог звука, може се, само, наслутити.Његови унутрашњи тонови, што подсећају на далеки вечерњи звон или шум шкољке из морске плавети, стижу из женских срдаца, а могу се ослушнути само „оком срца“.
Напуштањем енетеријера, преласком у врт или подкамене зидине трговачких градова, не мења се статус неизвесности и ишчекивања јунакиња ове давне сликарске приче. Шетње алејама врта, земаљског раја, попут светог ходања, појачавају женски аскетизам и мистику, уздижу духовну чистоту ових бића и доводе га у стање блаженства. Снене и замишљене,жене седе по верандама венецијанских кућа, лелујају се у чамцу на води или стоје, понекад и обнажене, поред градских зидина и водених канала, у друштву хртова.
Но, изван ентеријера, у градском простору, прича се преноси и на небеса.Аутор на сцену изводи небеска женска бића, која, потпомогнута крилима, анђеоски узлазе, узносе се и дижу у небо, лебдећи над градом и људима. Крила, перје и лет, овде симболички указују на духовну лакоћу при успињању ка узвишеном, на кретање према светлости и на потпуну спиритуализацију њихових бића, тела и душе.
Све је на Милошевићевим платнима колористички одмерено. Карактеристична је притајена светлост која људе и ствари овија магличастим осећајем опијености. Атмосфера се примирује једним доминантним тоном, било да је то пурпурна, црвеносмеђа, или су у питањусуптилне нијансе тиркизне. Прелази између светлог и тамног су меки, фини, скоро флуидни. Уочљиве су благе сенке које, супротстављајући се светлости, симболизују слике несталних, нестварних и променљивих ствари и животну релативност.
Комбиновањем страствене црвене и метафизичке плаве, здружујући симболичке супротности ватре и воде, сликар креира њему омиљену „краљевску“ пурпурну – боју благостања, уравнотежености и духовности. Управо таква,пажљиво бирана боја, била му је неопходна за исказивање духовне моћи племства које слика, луксуза ибогатства који их окружују, али и екстраваганције, достојанства, мудрости, тајни и магије, којима су задојени. Луцидно коришћена, пурпурна појачава спиритуалност ликова, истиче њихову катарзичност, наговештавајући, притом, величанствени догађај који се ишчекује.
Тиркизна, која је, такође,заштитни знак ових слика, представља „одсјај неба у води“. И она је у вези са ватром и сунцем. Бог ватре је -„господар тиркиза“. Тиркизна је присутна у широком распону, од бледо плаве, до плаве са зеленим тоновима. Светлијим, аквамаринским тоновима, аутор наглашава женственост, спокојност, мекоћу и смиреност, а тамнији тиркизни наноси, додају се на местима где је нужно потенцирати тајанственост и префињеност женских портрета.
Међутим, оно што аутор, превасходно, жели да поручи тиркизом и пурпуром, јесте лепота, љубав и ужитак у имагинарном путовању са особом на коју се чека, односнопартнерство које ће довести до емотивног и менталног испуњења и уједињења прошлости и будућности у – садашњост!
Звонимир Осречки