Izlozba slika Predraga Miloševica Viola d ,amore u beogradskom Atrijumu

SIMFONIJA  U LJUBIČASTOM

U sećanju mi je scena prvog susreta sa Predragom Miloševićem  pre dve- tri godine: žarko leto,   upoznali  su nas prijatelji  ispred  zdanja Biblioteke grada  gde se posetioci obično zadrže još koji  časak pre nego što se raziđu. Nekoliko  meseci posle  susreta uživala sam u  čudesnim akvarelima, slikama Hilandara, beogradskih prolaza i kapija u njegovom ateljeu na Vidikovcu: svetlost sunca isticala je unutarnju, duhovnu prozračnost njegovih  slika. U tom trenutku  sklapala sam za štampu svoju  knjigu o našim poznatim slikarima  „Magija slike“ i  učinilo mi se prirodno da prvi naslov „Ljubav uvek ima lice“ bude komplementaran sa  poslednjim  – „Tajna je u vodi“.Bila je to Peđin izraz za elemenat neophodan za sliku svetlosti.

Šta je to uticalo na Peđu Miloševića da posmatraču srce zakuca u novom ritmu već pri prvom pogledu na izložbu Viola d,amore - kvintesencija prašine, otvorenu  u Atrijumu biblioteke? Peđin glas  izranja iza staklene ograde i evo kako objašnjava povratak u mističan sedamnaesti vek  kao  novu likovnu temu:

„I kritičari i slikari očekuju logiku, ali u umetnosti nema logike. Žena kao  inspiracija se provlači otkad svet postoji,  čak i u  tri velike drevne religije, pa sam i ja slikajući portrete  žena nastojao da  lepotu  osvetlim na drugačiji način. Možda nemam dovoljno snage da se određujem prema svetu,  pa se radije vraćam u prošlost. „Ako je san moj život, ne budite me“ rekao je Unamuno. I prerafaeliti su želeli da budu rasterećeni dometa koje im je nametnuo Rafael. Ne mogu da prihvatim umetnost kao „crnjak. Ova izložba je možda i utopistički beg od  surovosti stvarnosti ,  preispitivanje prethodnog estetskog iskustva . Zašto  povratak u sedamnaesti vek? Zato što je to bilo vreme velikih promena, slično današnjem, naglog razvoja međunarodne trgovine,  građanskog sveta, pa ipak su ti  ljudi duboko poštovali duhovnost. Knjiga, slika, muzika  ulaze u domove običnih ljudi. Viola d,amore  i slika na zidu sa koje se pomalo  čuje škripa jarbola i šum talasa, pismo iz daljine,   tocata, bura, zaplet, rasplet – kvintesencija svetlosti  večnog- lepota. Danas imamo sve suprotno, tako da ova izložba može da se shvati i kao jedan oblik protesta“.

Nastavljam slikarevu misao bez eufemizma: možda protiv užasa  što se ljudski  život i smrt našao u rukama drugih , teskobe koja nas pritiska?!

„Umetnost je svakako jedna vrsta odbrane  od političkih, ekonomskih, potrošačkih pritiska, streha od zla. Svi se trude da nam oduzmu pravo na sopstveni izbor,  prirodnu potrebu za lepotom i dobrotom koje su temelj ljudskog postojanja. Postojalo je vreme kad su se ljudi više družili, zajedno svirali i pevali,  naglas čitali knjige  i satima gledali slike“.

Lepotom diše slika  plave  devojke u svilenoj haljini : uzbuđena  čita pismo voljenog bića iz daljine. Pitam umetnika da li je njegov  doživljaj Venecije, Rima, Firence gde je nedavno putovao uticao na njegovu romantičnu i klasičnu viziju lepote, koju bi nova moda da potisne sa likovne scene?

„Umetnost koja uspeva da sačuva klasični ideal lepote oduvek je bila na ceni i nikad neće nestati. Možda najveću revoluciju u umetnosti  izazvalo je Mikelanđelovo postavljanje  golog Davida na trgu u Firenci, bez obzira što je čuvenog majstora angažovao papa lično. Jedina papina primedba genijalnom vajaru bila je zašto  je Davidu veliki nos. Meni su duhovno bliski slikari „venecijanske škole“ Ticijan, Tintoreto, Veroneze, Belini… Osećam njihov dah. Za njih sve što je prolazno malo vredi. Volim i flamanske slikare. Hoću da kažem da  prema njihovoj simbolici devojka koju posmatramo  čita pismo svog „mornara“, nekoga ko je sa njom svirao lautu i otišao. Instrument  i note su poetska slika čuvanja uspomena, a očigledna je i  asocijacija na „Devojku sa bisernom minđušom“.Na slici do nje je devojka koja svira violončelo. Spirala puža   simbol je univerzuma, nade. Portret otmene plave  žene sa  četiri ruke, u dve drži jabuku, a u druge dve praznu času može se poetski objasniti nekim srećnim trenutkom koji , kao što znamo, dok trepneš  prođe.“

U umetnosti i književnosti  ništa se ne prihvata zdravo za gotovo. Neviđen registar ljubičastog Viole d,amore prisutan je na svim slikama kao neki providni , svetlucavi veo ,san. Primećujem da simbolika boja dugo traje i  da sam od Francuza čula njihovu neobičnu izreku: „Ništa ljubičasto u kući!“

„Naziv slike pred nama  je „Boka“. Iza slike devojke iz tog kraja vidi se  Gospa od Škrpjela. U vizuelnom svaka boja sadrži neku svoju poruku. Simbol je znak koji povezuje različite aspekte stvarnosti, metafora, ali ga ne treba apsolutizovati. Komplementarna ljubičastoj  je žuta. A šta je žuta? Osim što su jedna i druga  starozavetni simboli, žuta je i simbol sunca, Božje promisli. Prema tome, svaki umetnik u duši razgovara sa senkama prošlosti. Te nijanse ljubičastog date su u nekoliko slojeva koje ni jedan fotoaparat ne može da uhvati : umesto nijansi pojave se  neke mrlje. Venecijanski majstori  znali su  da naslikaju bezbroj slojeva lazura koji daju posebnu dimenziju slici. Ljubičasta je sveprisutna na  mojim slikama jer podstiče boju purpura, boju svetlosti. Kolorit je krajnje emotivan postupak koji ne može sasvim da se racionalizuje .Intuiciju za kolorit imali su i vizantijski umetnici“.

Kakav je ovo „Lavirint“?Živo me zanima ko će biti Tezej  u  (n)ovoj priči?Ko  će biti Arijadna koja će mu pokazati izlaz iz lavirinta?

„Ovu sliku sam baš dugo radio, nekoliko godina. Nazvao sam je: „Poseta – šta se ovde događa?“ Ono što sam prepoznao to sam i naslikao, a nešto sam tokom rada i  menjao čime nisam bio zadovoljan. Namerno sam ostavljao prazne pasaže. Iz tame, kroz prozor, u lavirint ulazi arhanđel Gavrilo. Ne bih je objašnjavao“.

Ulazak vašeg svetlog anđela u  lavirint, kroz prozor, primećujem, iz duboke tame, podseća na  kapanje beline, kao krvi, sa strana nekih crnih novina?!

„ Prirodno je da ljudi koji imaju slično obrazovanje i pogled na svet ponekad  stvari vide drugačije. Umetničko delo, osim ideju, izražava  bol egzistencije, beskonačnost interpretacije, metafiziku. Nemoguće je sve dešifrovati“.

Još jedan omaž venecijanskoj školi slikanja, ovako zamišljam, kažem,  nekadašnju atmosferu moćnog trgovačkog grada : stari mletački šajlok  broji zlatnike, do njega  mladi vitez. Renesansna  pre nego barokna slika,  poezija oka, savršen izraz   suštine prašine?                                                                                                                                                       „Naslici su  moja dva omiljena slikara –  Đorđone i Bronzino. U Đorđoneovo doba lik mladog viteza bio je pojam, ideal društva. Samo nekoliko decenija kasnije onaj ko je imao novac zamenio je viteza,  postao je uvaženi član društva. Na zlatniku  koji Bronzino drži u rukama naslikana su dva viteza, a to je templarski znak. Na novcu piše: „U Arkadiji smo“. Želim da kažem  da su  na kraju u nekoj vrsti prijateljstva dva „kortiđana“, trgovac i vitez.

Još jedno „otkriće“ ove postavke:  rekla bih opasna „Venecijanka“ – u ruci drži ključ kovčežića pokraj sebe, Pandorine kutije? Izvanredna slika!

„ Uvek se nalazimo pred pitanjima „biti il ne biti“: otvoriti kutiju i spoznati istinu ili ostati  čist, držati je pod ključem?!Moje  putovanje u Veneciju pomoglo mi je da  ovom prilikom pažljivije pogledam dela njenih slavnih slikara . Videvši njihove nanose i ja sam malo grublje slikao brokat, svilu, saten, da bi  dobili jednu vibrantnost  koju bez takvih poteza ne bi imali. Kao i velika umetnost Venecija ostaje tajna“.

Želim da verujem  da svaki slikar želi posmatrača koji će razumeti njegovo delo:  na „ticijan“ crvenoj haljini „Venecijanke“ pred kojom stojim zajedno sa Peđom  skrećem mu pažnju na tkanje:  šare koje podsećaju na crne ruže, kad se bolje zagledaju, zapravo su kameleoni, simboli sazvežđa južnog neba, mediteranske sposobnosti mimikrije..

„Vladarka“, drži ključ tajne!

JELICA ROĆENOVIĆ

Затворено за коментаре.